Serbian Holocaust
Branka Milojević, October 31, 2011, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Milan Džekulić, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam rodjena 20. aprila 1938. godine u Našicama u porodici Španović, mešovitoj jevrejsko-srpskoj porodici. Otac mi je bio u Našicama poreski službenik, a majka je radila u sudu. Oni su do 1939. godine živeli u Našicama, a posle toga su prešli u Daruvar. U Daruvaru je moj otac radio isto, a majka nije (radila).
Četrdesetih godina kada se zaratilo, kada su naišle ustaše, oni su bili na neki način prokaženi. Za moju majku su svi znali da je Jevrejka, da je njena porodica poznata u Našicama. Deda mi je bio veletrgovac Zonenšajn Hugo. Imao je svoju kafanu. Njegov drugi brat je trgovao vinom, treći brat je živeo u Zagrebu, a četvrti je isto živeo u Zagrebu a posle u Slavonskom Brodu. Bili su poznata porodica Zonenšajn, vrlo imućna i uticajna u Našicama. Moj otac je završio gimnaziju u Osijeku. Poticao je iz seljačke porodice. Njegov otac je dugo radio u Americi. Školovao je jednog sina, a drugi sin je ostao na zemlji u Okučanima. Moj otac se priključio pokretu (otpora), mi to, naravno, ništa nismo znali, preko svojih drugova iz gimnazije. Jedan od njih je bio Milan Stanivuković, drugi je bio Ranko Zec. Oni su bili njegovi zemljaci iz Okučana i tako se on sa njima združio. Valjda su oni pokušali nešto da organizuju, ja to ne znam.
Kada su došle ustaše u Daruvar, moj otac je dobio belu traku na kojoj je pisalo - pravoslavac i on je nju dugo godina posle rata čuvao u Beogradu. Majka je nosila žutu traku na kojoj je pisalo - Židovka. Na ulazu u daruvarski park je stajala velika tabla na kojoj je pisalo: "Srbima, Jevrejima. Ciganima i psima strogo zabranjen ulaz u park". Ja sam taj park videla pedesetih godina kada sam otišla kod jednog daljeg rodjaka u Daruvar da vidim gde smo mi to živeli i bilo mi je jako teško.
A šta se dogodilo sa mojim ocem? Na njega je pucao komšija. Valjda je znao... ili je bio ustaša, ne znam. Moj otac je morao momentalno da nestane iz Daruvara. Otac je nestao, a mi nismo znali gde je otišao. Medjutim, on je otišao za Slavoniju, iz Slavonije je prešao u Bogatić, u Mačvu. Kako, to ne znam ni dan danas. Majka i ja smo otišle u njegovo selo koje se zove Vrbovljani, pored Okučana, kod bake i kod dede i strica. Bile smo tu neko izvesno vreme i nekako smo došle u Bogatić. Kako, ne znam. Samo se sećam jednog detalja kada su se zaustavila neka velika kola koja su nas dovezla, ja ne znam da li iz Šapca ili iz Mitrovice, u Bogatić. Mene je moj otac sačekao i ta mi je slika ostala kao detetu. Moja majka je nosila jedan veliki kofer, tu su valjda bile sve naše stvari, sva naša imovina, a mene je otac tada zagrlio.
Posle toga smo prešli da živimo u jednoj siromašnoj porodici. Tata je našao (smeštaj) kod jednih siromašnih seljaka iz Bogatića, koji su se zvali Danojlići. Imali su dva sina, jedan je bio fotograf. Tu smo proveli vrlo kratko vreme, dok nas nije prihvatio jedan poznati mačvanski seljak, poznati gazda. Tada je bio član neke Demokratske stranke, valjda se tako zvala. On nas je prebacio na svoj salaš. Taj njegov salaš se nalazio prema Drini. Bila je to lepa kuća, sa lepom, velikom imovinom okolo. Tu su oni svojevremeno dolazili leti da žive. Mi smo tu živel, mama i ja, a tata je živeo u Bogatiću. Tata se zaposlio, ne znam kako, u Poreskoj upravi. Tu je radio. Naravno, saradjivao je sa Zecom i tim svojim drugarima. Koliko sam ja kasnije razumela, on je bio pozadinski radnik, jer tata je 1944, kada je 21.srpska brigada (divizija) došla preko Beograda u Sremsku Mitrovicu, odmah otišao u partizane i odmah postao politički komesar. To bi bilo čudno da nije imao neku pozadinu (da nije ranije saradjivao sa partizanima).
U našem komšiluku živeo je jedan žandar koji se zvao Žika. Mi mo od njega krili da je moja mama Jevrejka. Ona se zvala Sofija Španović i nije imala onu karakterističnu jevrejsku facu. Tako smo mi nekako prošli. Mama je naravno radila na imanju tih gazda Pejdića. Posle smo prešle u njihovu kuću koja je bila nova. Oni su nas pustili u svoju novu kuću, a oni su sa decom živeli u staroj kući. To je bilo toliko lepo od njih, da nemam reči. Oni su se na sve načine trudili da mi ništa ne osetimo, da nismo ni gladne ni žedne. Vrlo često je ta naša gazdarica... oni su imali veliku furunu u dvorištu i kao svi oni seljaci mesili su hleb na osam dana. Meni je ostalo u sećanju kako se taj hleb ubacivao u furune i kako sam ja čekala da on odatle izadje vruć da bih nešto sveže jela. Mojoj majci i ocu su kasnije dali jedno parče neke zemljice kod bogatićke crkve da obradjuju baštu da bi imali od čega da se prehrane. Medjutim, to je bilo malo, skoro ništa.
Ti Pejdići imali su dva sina. Supruga tog Marka Pejdića je bila njegova druga supruga. On je imao ćerku i sina iz prvog braka. Prva žena mu je umrla. Iz drugog braka je imao isto sina i ćerku. Taj stariji sin je otišao sa mojim ocem 1944. u Sremsku Mitrovicu i nastavio sa njim ka Sremskom frontu, a svi mladji su, naravno, ostali kod kuće. Pošto je taj mali dečko bio jako osetljiv, a otac ga je mnogo voleo, moja majka ga je strašno pazila. Kada je jednom dobio fras, njegova žena nije znala šta će sa njim i mama ga je spasila. To je za njih bila velika stvar. Mi smo kao deca vrlo često izlazili na ulicu da se igramo. Sećam se jedanput kada su naišli četnici. Jedan je bio na belom konju sa nekom velikom bradom. Kada je moja majka videla da sam otišla sa ostalom decom, brzo je istrčala napolje i uvukla me unutra bojeći se da će se nešto dogoditi. To je bio neki četnik Sindjić, poznati koljač. Oni su bili onako osioni i puni sebe. Sećam se jednog detalja. To je bilo, mislim, krajem 1943.godine, ako se ja dobro sećam, kada je naišla jedna kolona. Mi smo stanovali u poprečnoj ulici koja je vodila od Drine prema centru Bogatića. Prošla je jedna kolona dece u kolima. To su bila deca iz Bosne, siročići. To je bilo strašno. Moja majka je posle toga otišla u Crveni krst i tražila da usvoji jedno dete. Medjutim, nisu joj dozvolili pošto je i ona sama imala status izbeglice.
- Gde su vodili tu decu?
Tu su decu vodili kao negde prema Srbiji, ali izgleda da su ih čak do Bugarske ..... i u .logoru su neki bili. Ja imam drugaricu iz osnovne škole i gimnazije koja je bila sa sestrom u Bugarskoj. Mi nismo znali kuda ih vode, ali meni je ta slika ostala upečatljiva. To su puna kola izgubljene... prosto su ta deca imala tako strašan izraz lica da to ostaje upečatljivo za ceo vek. Sećam se još jednog detalja kada su Nemci ( ne Nemci, već saveznici) leteli za Beograd 1944. da ga bombarduju zadnji put. Mi smo bili na dvorištu i odjednom se prosto smrklo nebo nad nama. Mnogo aviona je bilo. To je tutnjalo, to je brujalo, da smo se mi strašno uplašili. Nismo znali kuda idu. Posle toga smo čuli da je bombardovan Beograd. To su slike koje ostaju za ceo vek. Moja majka je jednom bežala sa mnom. To je ona pričala posle. Naišli su valjda četnici ili Nemci, ne znam ko, i ona je bežala preko plotova u baštu da se ona i ja sakrijemo. Kaže: "Ja znam kako sam preskočila, ali nisam posle mogla da se vratim, nisam imala snage da preskočim nazad". To je bilo strašno.
Ti Pejdić Marko i njegova supruga su zaista bili divni prema nama. Kasnije su došli moj stic i strina iz Slavonije. Ne znam kako. Moj otac je išao po njih u Šabac. Oni su 1943, valjda krajem 1943. došli iz Bogatića. Pobegli su od ustaša. Sigurno su (uspeli) uz pomoć mojih kumova koji su ovde u Beogradu živeli. (Prezivali su se) Milojević, kao i ja sada. Oni su nam mnogo pomogli. Moja kuma je, na primer, iz Beograda slala meni cipelice. Nisam imala šta da obujem.
Sećam se jednog strašnog detalja kada su izložili partizane koji su pobijeni kada su napadali Bogatić. Uhvatili su ih iz zasede i izložili ih, položili (na zemlju) kod Mačvanskog sreza. Posle rata jedan (partizan) je optužio mog oca da ih je on izdao, što je bilo smešno. Zaista smešno da je moj otac izdao partizane. To se dogodilo kada je otac išao po strica i strinu u Šabac, pa su ih partizani presreli i mislili od mog oca da je neko drugi. Onda su ustanovili da je on. Medju njima je bila i Kika, kasnije žena Draže Markovića (političara). Ona je bila sa tom četom partizana. Posle je ona 1948. mom ocu svedočila na sudu, (ispričala) šta se dogodilo, da su (ti partizani) greškom uhvaćeni i da ih niko nije izdao. I toga ima. Svašta se preturilo preko glave.
Sećam se još nečega kada se oslobodio Beograd,kada se oslobodila Slavonija. Moj otac je prošao celu Slavoniju, ceo Sremski front, oslobodio je svoje selo i oslobodio sa 21. brigadom (divizijom) Jasenovački logor. Uhvatio je tamo slugu koji je radio kod moga dede i tako je saznao da je moj deda ubijen. Tako je saznao i da je moj ujak bio jedan od logoraša koji su organizovali bekstvo iz Jasenovca i da je stradao na žicama.
- Kako se zvao?
Mirko Zonenšajn. Njegovo je ime svojevremeno bilo zapisano i na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu pošto je on bio organizovan (u pokretu otpora).
Moj deda Hugo Zonenšajn je stradao novembra1944.godine u Jasenovcu, a odveden je 1941.godine. To je otac moje pokojne mame. Zonenšajn Katica, njena majka, otišla je 1942. u Jasenovac. Stradala je izmedju 1942. i 1943. u Staroj Gradiški. Mirko Moric Zonenšajn, brat moje majke, student veterine, streljan je u Jasenovcu zbog pokušaja bekstva pre aprila 1945. Zonenšajn Zlata, sestra moje majke, bila je neudata, zubni tehničar, verena za Hrvata, odvedena je 1942. u Jasenovac, a stradala je krajem 1942. u Staroj Gradiški. Ona je stradala pre svoje majke. Zonenšajn Seljan Mirta, domaćica, strina moje majke, stradala je 1942. u Staroj Gradiški. Zonenšajn Leopold ubijen je u Našicama početkom 1943. godine prilikom racije, a njegov sin Leo ubijen je od ustaša u Našicama u petom mesecu 1941.godine. On je stradao u svom vinskom podrumu. Stradao je otac Iri Zonenšajn koja se jedina spasila. Njena majka Mirza Zonenšajn je stradala. Nju (Iri) su spasili Hrvati iz Slavonskog Broda. Njen deda im (za to) je dao velike pare. Deda je svojevremeno bio valjda predsednik Jevrejske zajednice u Slavonskom Brodu. Stradao je otac moga oca Jefto Španović. Njega su ustaše samo pokupile sa konjima i nestao je. Ništa nikada nismo saznali za njega. A da, Filip se zvao Iriskin otac. Ona živi sada u Izraelu, u Berševi. Udata je. To je ta koju su spasili Hrvati.
- Da se nije desilo da je onaj čovek pucao na Vašeg oca i da je on pobegao, i vi posle, sasvim je moguće da bi i Vi...
Isto bi bili streljani. Moj deda je svojevremeno bio u Americi. Bio je vrlo napredan čovek i vrlo bogat. On je jedno vreme bio predsednik Narodnooslobodilačkog odbora u Vrbovljanima, u svom selu. Znali su ga svi kao takvog i mi bi sigurno stradali. To je sigurno. Ne bi niko živ ostao.
- Koje godine ste otišli u Bogatić?
Već 1941.
- A taj čovek koji je pucao na oca...je li to bilo na ulici?
Ne, tata je bio na nekoj terasi. Mi smo imali stan na spratu. Zgrada je bila na sprat. Tata je istakao neku zastavu i ovaj je pucao na mog oca. Da li je to bilo prilikom dolaska ustaša, ja ne znam tačno, ali znam da je pucao na njega zbog zastave.
Da se nije desilo to što nam se desilo u Daruvaru, da je komšija pucao na moga oca, verovatno bi se i mi jednoga dana našli u Jasenovcu. To bi bilo strašno. Nestala bi cela porodica Zonenšajn. Sem što su nas ustaše jurile, jurili su nas i četnici. Izdao bi nas neko. Mi bi otišli u Slavoniju, ali neko bi nas izdao tamo i majka i ja bi sigurno bile u Jasenovcu. Sigurno niko ne bi preživeo rat.